Da li i dalje postojiš kad izgubiš sebe?

Da li i dalje postojiš kad izgubiš sebe?

Jedna od osnovnih poruka koje dobijamo iz okruženja u kojem živimo je da nismo dovoljno dobri. To je već uveliko poznato tragaocima za srećnijim životom i dobro je što ima načina da se na tome radi i da se to uverenje menja. Ali okruženje je takvo da podržava ponovno kreiranje tog istog uverenja i zato je održavanje vere da jesmo dovoljno dobri konstantna misija kojoj se treba ozbiljno posvetiti.

Da li i dalje postojiš kad izgubiš sebe? 1

Taj vid posvećenosti traži i čuvanje autentičnosti. To sam tek nedavno istinski shvatila i doživela neprijatno iznenađenje. Uopšte mi nije padalo na pamet da ću biti spremna da trampim svoju autentičnost za nešto što mi nije ni približno toliko vredno – za profile na društvenim mrežama koji će se dopasti pratiocima, za stil obraćanja, za učestalost postavljanja objava, za način ophođenja sa klijentima, za izbor ljudi koji će me obučavati. Bila sam spremna da radim sve kako mi kažu da bih išla u korak s vremenom i savremenim zahtevima instagrama i fejsbuka, verujući da imam u sebi grešku, neki defekt koji obavezno treba ispraviti. Krenula sam da ispravljam, ali osećala sam se sve lošije. Pa ipak, bila sam spremna da zanemarim osećanja, taj najsavršeniji sistem za navođenje koji nam nepogrešivo govori kada je ono što radimo ispravno, a kada nije. Ne znam šta je tačno doprinelo da se trgnem, probudim, izađem iz hipnoze ili možda samo želje da budem dovoljno dobra i na tom polju. Verovatno to što više nisam mogla da prepoznam tog nekog ko sve radi po najnovijim pravilima. A možda i beskrajna dosada koju osetim svaki put kad skrolujući po instagramu naiđem na gomilu klonova. Objavljuju na isti način, fotografišu se na isti način, pišu objave na isti način. Hej, pa ja sam poznata po tome da nikad nisam želela da budem kao drugi! Kako sam uopšte mogla i da pomislim da je sada vreme da odstupim od toga? Oduvek sam bila drugačija. Kako da se onda sada pridružim klonovima? A, još važnije, zašto? Naravno da želim da što više ljudi čuje za to što radim i da želim da im se to svidi bar delimično koliko meni. Ali želim da to dopre do njih na moj način. Da im pruži priliku da osete mene. Da otpočnu saradnju sa mnom samo ako im se dopadnem baš takva kakva sam. A da bi mogli da me osete, moje društvene mreže moraju emitovati moju jedinstvenu energiju. Ne smem da budem samo jedno od lica koja skriva maska. Algoritam moga srca će im približiti istinsku mene, a ne algoritmi digitalnog marketinga. Kako sam dopustila da to zaboravim? Nikad ranije nisam. Izgleda da nam je u ovom dobu sve teže da očuvamo bliski odnos sa sobom i tu toliko dragocenu autentičnost. Ali vredi truda. U protivnom ćemo se pretvoriti u robote najnovije, najsavremenije, najsavršenije tehnologije. I prestati da postojimo.

Već danas, sada odmah, proverite da li još uvek ličite na sebe, naravno u pozitivnom smislu. Ako ste promenili loše navike, crte karaktera, obrasce ponašanja, bravo!!! Ali ako ste trampili deo sebe za nešto samo naizgled vredno, ako ste pristali na kompromis zbog koga vam srce plače, sada recite ne svemu tome i recite sebi da! Sad, jer kasnije neće biti lakše. SAD!